Šminkanje kad sam bila mala...

Drage moje dame,

danas bih mogla spomenuti ono bez čega je jedno šminkanje apsolutno nepotpuno. Naravno riječ je o maskari. Još malo pa ću slaviti svoju prvu deceniju šminkanja a sve je počelo krađom mamine maskare i potajnim šminkanjem kada bih se našla sama u kući. E to su bila vremena.

 To skrivanje je bilo za mene do te mjere zanimljivo i uzbudljivo da ponekad pomislim kako bi bilo dobro da mi mama nikada nije dopustila da se šminkam. Uživala sam u tom svom malom ritualu koji se sastojao od zaključavanja u kupatilu, penjanja na veš mašinu kako bih dohvatila mamin neseser (koji je btw stavljala na najvišu policu u kupatilu) ali s obzirom da je rodila jako uporno (čitaj tvrdoglavo) dijete, nije joj polazilo za rukom da od mene skrije zanimljive stvarčice. Nakon što bi se u mojim rukama našla ta mala torbica velikih ženskih čuda proces šminkanja je mogao početi.

S obzirom da me nisu baš dugo ostavljali samu u kući, nisam imala mnogo vremena za uživanje što je moje eksperimentisanja sa šminkom učinilo još zanimljivijim. Stavila bih malo te divne crne tečnosti pomoću duge crne četkice na svoje male trepavice koje su postajale sve veće i veće kako bih stavljala sve više i više maskare na njih. Nakon toga počinje posmatranje sve te ljepote nastale nanošenjem crne tečnosti na trepavice. Oni koji me znaju dobro mogu pretpostaviti da je posmatranje u ogledalu potrajao tako da bi se to moje „šminjakanje“ obično značilo samo upotrebu maskare.

Kako bi mi vrijeme samoće isticalo preostalo bi mi samo da požurim sa skidanjem maskare i uklanjanjem svih tragova počinjenog „zločina“. I tako iz dana u dan sve dok nisam zvanično dobila odobrenje za šminkanje.

Oduvijek sam uživala u ritualu šminkanja. Mislim da se žena jednostavno rodi s tim u krvi.

„Ja se šminkam da budem lijepa sebi, a ne drugima...“ 

                                             by Tina